Лав Толстој је био инспирација Махатми Гандију и његовој идеји ненасилног отпора. Извор: Lori / Legion Media.
Када је имао 19 година, Лав Толстој примљен је у болницу у Казању због лакше болести. Тамо се упознао и спријатељио са будистичким монахом који се опорављао после напада разбојника. Млади Толстој био је задивљен чињеницом да се монах није супротставио нападачу, пошто је као будиста био противник насиља. Сусрет је оставио дубок траг на писца и он је до краја живота показивао интересовање за будизам и друга источњачка учења.
Велики ум у потрази за смислом
Лав Толстој је био крштен у Руској православној цркви, попут већине људи у Русији у 19. веку. Међутим, религија није много утицала на њега у младим данима, и тек пошто је завршио са писањем свог ремек-дела „Ана Карењина“ почео је да осећа оно што је сам описао као кризу егзистенције. Живот, људи и универзум чинили су му се узалудним и бесмисленим.
Толстој је кризу детаљно описао у аутобиографском делу „Исповест“ где пише о својој борби са емоцијама. Насталa 1879-80, када је Толстој имао мање од 50 година, књига истражује његово дечачко разочарање религијом, снагу воље, начин на који је стекао богатство, славу и положај у друштву, да би након тога спознао бесмисао живота.
Толстоја је у почетку привукло учење Руске православне цркве, али је потом закључио да је црква корумпирана и да погрешно преноси Христово учење. Веровао је да је дошао до праве истине и почео да пропагира нову религију. Иако његова нова уверења нису била отворено будистичка, многи научници сматрају да је ово почетак пишчевог окретања источним религијама и филозофијама. Толстој је директно упућивао на будизам у делима „У шта верујем“ (1883), „Исповест“ (1884) и „Шта треба да урадимо“ (1886), где је Буду поменуо заједно са духовницима и филозофима као што су Мојсије, Мухамед, Сократ, Заратустра и Христос.
Писац је сузио сферу свог интересовања у есеју из 1889. „Сидарта, звани Буда, то јест пробуђени: његов живот и учење“, а будистичке идеје јављају се и у његовој преписци. Писац Џејмс Хилгендорф наводи следећи пасус из Толстојевог писма из 1892. у коме руски писац одговара на питања о будизму и карми. „Као што смо искусили хиљаде снова у овом животу, тако је и овај живот један од хиљаде живота у који улазимо из једног реалнијег, истинског битисања – из њега долазимо када почињемо живот и у њега се враћамо када умремо.“
Толстој је наставио да пише и објављује радове о будизму до краја живота. Међу њима су и чланак „Буда“ у антологији „Круг читања“, као и превод дела „Карма“ америчког писца Пола Каруса. Постао је вегетаријанац, заступао је идеје ненасиља и настојао је да живи једноставно, што све указује на његове симпатије према будистичкој пракси. Међутим, ово није била једина источњачка религија која је утицала на веровања Лава Толстоја. Показивао је интересовање и за хиндуизам.
Хиндуистички текстови и приче
Према речима енглеског академика и професора санскрита Бруса Вилкинсона, „Толстој је читао 'Ведски часопис' (Vedic Magazine) на свом имању у Јасној Пољани“. Он објашњава да се „у ‚Кругу читања‘ налазе одломци из Веда и Упанишада (древних санскритских текстова)“. Толстој је прочитао и два чувена епа, „Рамајану“ и „Махабхарату“, који чине темеље националног идентита многих култура југоисточне Азије.
У делу „Писмо Индијцу“ Толстој одговара на писмо издавача часописа Free Hindustan („Слободни Хиндустан“) који је тражио његову подршку за окончање британске владавине у Индији. Руски писац се у писму неколико пута позива на Веде и показује добро познавање Кришниних изрека. Толстој помиње и Свами Вивекананду, једног од највећих хиндуистичких филозофа, и истиче значај религијских принципа за овај ослободилачки покрет.
„На основу вашег писма и чланка у магазину Free Hindustan, као и на основу веома занимљивих радова Индијца Свами Вивекананде и других, чини се да – као што је случај са болестима свих народа у наше време – разлог лежи у недостатку разумног религијског учења које би објаснило смисао живота и тако постало врхунски закон који би дефинисао понашање људи, и заменио више него сумњива учења псеудо-религије и псеудо-науке и њихове неморалне ставове, познате под именом 'цивилизација'“, писао је Толстој. Ово се може схватити као критика и Британске и Руске Империје.
Толстојево писмо кружило је у рукопису и на крају га је прочитао и Махатма Ганди, у то време млади правник у Јужној Африци. Гандију се писмо веома допало и 1909. писао је Толстоју тражећи савет и дозволу да овај чланак објави у свом јужноафричком часопису Indian Opinion. Њих двојица почели су да се дописују и тако су се зближили.
Гандија су инспирисале филозофске идеје Толстоја, па је недалеко од Јоханесбурга основао заједницу под називом „Толстојева фарма“. У свом дневнику Толстој је записао да је Ганди „веома близак мени, нама. Он мисли да је најјачи отпор пасивни отпор.“ Толстојев идеал ненасилног и пасивног отпора постао је модел борбе за независност Индије.
Прихватање таоизма
Толстој је веома ценио и кинеске филозфе, посебно Лао Цеа, оснивача таоизма. Према књизи Розамунд Бартлет „Толстој: један руски живот“ (Tolstoy: A Russian Life), Толстојев следбеник Јевгениј Попов превео је дело Лао Цеа „Тао Те Кинг“ („Пут и његова моћ“) са немачког на руски. Оригинал је настао у 6. веку пре нове ере, а на немачки језик га је превео Виктор фон Штраус 1870.
Толстој је прегледао превод и написао увод у коме је објаснио да је основа учења Лао Цеа иста као и у свим великим религијама. Бартлет пише да су се Толстоју допале Лао Цеове „језгровите мисли, које су биле у складу са његовим веровањима, стеченим после тешке духовне борбе“. Основа тих учења била је идеја о складном, моралном начину живота, што представља срж кинеске религије.
Није познато када се Толстој упознао са таоизмом, али „Рат и мир“ (1869) садржи елементе ове филозофије. У књизи се говори о томе како судбина управља историјом и како људи мало могу да утичу на след догађаја у вишем поретку ствари. Заправо, човек може да управља само својим умом, што такође одговара начелима таоизма.
Идеја о судбини у роману је приказана кроз однос између руског кнеза Андреја и Наполеона Бонапарте, две личности чија судбина није у њиховим рукама. Андреј је у почетку веома ценио Наполеона, али постаје његов непријатељ и безуспешно настоји да га убије у бици код Аустерлица. У једном тренутку угледа силуету француског императора и доживљава екстазу у полусвесном стању.
Толстој затим описује њихов потоњи сусрет. „Погледавши Наполеона у очи, кнез Андреј помислио је како су слава и живот безначајни и како њихов смисао нико не може разумети, али и да је смрт још бесмиленија и да је нико од живих не може схватити или објаснити.“ По таоистичком схватању, и моћни француски император и поносни руски кнез само су играчи у Таоу – њихова наводна величина представља пуку илузију.
У роману „Рат и мир“ Толстој пише да се утицај моћних појединаца на будућа дешавања смањује како њихова моћ расте. Тако Наполеон од једног момента више не може да управља својом војском у Русији. Француски император постаје заточеник лажног убеђења о својој важности. За разлику од њега, Пјер је сасвим слободан, јер – упркос томе што га је Наполеонова војска физички заробила –управља својим умом и не тежи да влада свим осталим.
У којој су мери будизам, хиндуизам и таоизам утицали на Толстоја ствар је тумачења његових дела, али су принципи поменутих учења свакако присутни у филозофским ставовима које је сам створио, познатим као „толстовство“. Суштина овог концепта је да људско друштво треба да живи у миру, хармонији и јединству, што представља идеал будизма, баш као и Толстојево одрицање од богатства и противљење експлоатацији сељака. Међутим, он је заступао и идеју о препуштању ономе што се не може избећи – унапред одређеном току живота. Такав концепт заступљен је у књизи „Тао Те Кинг“. Као и сви велики мислиоци, и Толстој је успео да споји сва ова различита учења и створи сопствену јединствену филозофију.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
