Димензије овог огромног платна су 3 x 5,8 метара. Први пут је приказанo јавности на изложби передвижничких реалиста 1887. Први утисци су били врло контроверзни, а неки критичари су чак упоређивали платно са ишараним персијским тепихом. Дело је купљено за московску Третјаковску галерију и још увек је изложено на њеним зидовима као један од најсјајнијих драгуља колекције.
Звала се Феодисија Морозова, била је угледна племкиња и имала је највише порекло. Била је ћерка царичиног слуге, Прокофија Соковнина. Када јој је било 17 година, удала се за 54-годишњег племића, државника и војсковођу Глеба Морозова, једног од најбогатијих људи у Русији. Он је имао бојарску титулу, те је тако она постала бољарка, жена бојара.
О томе ко су бојари прочитајте овде.
После мужевљеве смрти живела је на луксузном имању са око 300 слугу, а налазило се близу двора цара Алексеја Михајловича.
Патријарх Никон је 1650-их покренуо црквене реформе које су изазвале раскол Руске цркве. Цар је подржао промене, али неки племићи нису, а међу њима је била и Морозова.
Постала је такозвана староверка, протестанткиња званичне Цркве. И зближила се са протојерејем Авакумом, једним од идеолога покрета, који је касније погубљен тако што је жив спаљен. Цар Алексеј је желео да казни Морозову јер није била лојална, али је имала високорангиране заступнике, а чак је и сама царица захтевала од њега да не санкционише Морозову.
Међутим, дубоко искрена у својим уверењима, бољарка је била у опозицији, повукла се из јавног живота и престала је да посећује догађаје у суду. Цар се разбеснео када је одбила да присуствује свечаности поводом његовог другог венчања, па је наредио њено хапшење.
Заједно са својом сестром, бољарка је окована (што је било тада незамисливо за жену из високог племства) и пребачена у манастир у Боровску изван Москве. Због залагања својих племенитих пријатеља, укључујући и оне из уже краљевске породице, није жива спаљена, већ је остављена да умре од глади.
Пред овом сликом можете буквално провести сате истражујући детаље, лица и одећу хаљину. А поред саме слике у галерији налази се и неколико Суриковљевих скица које је користио код израде дела.
Бољарка је приказана у оковима како седи на запрежним колима која је одводе у изгнанство. Једна од првих ствари које можете приметити на слици је веома изражајно лице бољарке. Чини се да је у очају, изгледа исцрпљено и бледо, али одлучно и готово фанатично. Ово је био необичан приказ њеног лика који се раније појављивао на неким сликама као свете блажене староверске мученице, а не као ратнице. А Суриковова ранија скица показује још једну емоцију на њеном лицу...
Веома важан детаљ је десна рука Морозове, високо подигнута изнад главе. Она показује староверски крст са два прста. Ово је један од симбола покрета, јер је реформа натерала људе да се крсте са три прста.
Присталице „бикуспидалног крштења“ су инсистирале на томе да је Исус Христ разапет у својој двојној природи Бога и Божјег сина, а не у концепту Свете Тројице (Отац, Син и Свети Дух) који се појавио касније.
Важан део слике и заправо разлог њене огромне величине је мноштво људи који се налазе око Морозове. Пре свега, то је одличан начин да погледате традиционалну руску одећу из 17. века. Али исто тако, само погледајте колико је различитих емоција насликано на лицима присутних. Има људи који исмевају фанатичну жену. Али многи посматрачи су тужни и збуњени, па чак и ужаснути. Чини се да саосећају се Морозовом и њеним мукама и можда се чак слажу са њеним схватањем вере, али нису толико храбри да то изразе, бојећи се прогона и казне.
Али један човек који не изгледа уплашен је просјак који седи укрштених ногу у крпама и бос у снегу. Такође показује знак са два прста. Ове врсте људи су у Русији називани „светим будалама“. Могли су слободно да говоре истину не плашећи се казне, и сматрани су благословљенима од Бога.
Слика је снажно одјекнула и изазвала велико интересовање 1887. године када је први пут изложена у јавности. Савременици су и иначе износили контроверзна мишљења и информације о оваквим историјским сликама, али су се сви сложили у једном: ово је невероватно талентован реалистички приказ „старе“ Русије из времена пре Петра Великог, у свој њеној аутентичности.
Како је уметник с краја 19. века могао бити тако прецизан у опису? Ствар је у томе што је Василиј Суриков одрастао у Сибиру, где је живело много старовераца. Они су још увек били у некаквом полулегалном положају и били су потомци прогнаних из 17. века, због свог схватања вере. И ту се сликар и упознао са причом о Морозовој, коју су староверци сматрали својом светомученицом.
Суриков је дубоко саосећао са овим људима, које је већина московског и петербуршког секуларног друштва 19. века сматрала средњовековним фанатицима и зато је приказао толики спектар помешаних емоција и експресија на лицима људи на слици.
Истовремено, успеху слике је допринео нагли пораст интересовања за „руски стил“ и све оно што је аутентично руско. После два века свеобухватног утицаја европске уметности у Русији, крајем 19. века уметници су се осврнули на националну стварност, почели да сликају сељаке, животе обичних људи и свакодневне сцене из средњовековне Русије.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
