На порталу Russia Beyond ми смо већ саставили списак од 33 руска писца и рангирали их почев од великих па све до највећих. А шта ако нас неко пробуди усред ноћи и затражи да издвојимо само десет?! Па ево, покушали смо и то да учинимо!
Портрет А. С. Пушкина, 1827, Орест Кипренски
Третјаковска галеријаМи Руси смо навикли да говоримо: „Пушкин је нама све“, и хвалимо га више него било кога другог. Тај геније је живео само 37 година, а својим опусом је обухватио огроман број тема, жанрова и форми. Био је сјајан песник, саставио је око 800 кратких стихова посвећених љубави, части и смислу живота, и уз то 12 дужих поема и роман у стиховима „Евгеније Оњегин“. То дело је окарактерисано као енциклопедија руског живота 19. века због многих појава и ствари које је Пушкин детаљно описао и приказао (овде читајте више о томе). Пушкинов стих је био јединствен, са строгим ритмом и редоследом рима.
Штавише, Пушкин је био велики прозни писац и драматург. Његова историјска драма у стиховима „Борис Годунов“ култно је дело које се још увек поставља на сцену у оперским театрима широм света. А његов роман „Капетанова кћи“ дочарава атмосферу у провинцијском племићком друштву 18. века, као и о Пугачовљевом устанку. Једна фраза из тог дела данас се користи као крилатица: „Не дај Боже да доживимо руски бунт, бесмислен и окрутан“.
Овде сазнајте више о томе зашто је Пушкин толико велики.
Портрет Н. В. Гогоља, почетком 1840-х, Фјодор Молер
Третјаковска галеријаПрви сатиричар и комедиограф чија дела су на невероватан и парадоксалан начин актуелна и дан-данас. Гогољ је аутор комедија које се још увек постављају у позориштима широм земље.
Једна од најпознатијих је „Ревизор“. Приказан је провинцијски град у коме чиновници, огрезли у корупцији, сазнају да им у посету инкогнито долази инспектор из престонице. Толико су се узнемирили да су „препознали“ високог госта у обичном младићу који је био у пролазу кроз њихов град... Много је смешно!
Најпознатије Гогољево дело вероватно су „Мртве душе“, роман који је он сам третирао као поему у прози. То је својеврсна „руска Одисеја“ и покушај да се завири у дубину загонетне руске душе. Чиновник нижег ранга по имену Павел Чичиков обилази земљопоседнике у провинцијалном граду и моли да му продају своје кметове, али оне који су већ умрли... (Кратак садржај књиге прочитајте овде).
Гогољ је ову књигу замислио као трилогију попут Дантеове „Божанствене комедије“. Први том је посвећен „Паклу“, док је у другом и трећем било планирано да се радња одвија у „Чистилишту“ и „Рају“. Међутим, кад је написао половину другог романа Гогољ се предомислио и спалио га...
Портрет Л. Н. Толстоја, 1873, Иван Крамској
Третјаковска галеријаОвог аутора не морамо посебно представљати. То је најпознатији и најплоднији руски писац. Његова сабрана дела имају 90 томова, и ту је све што је он написао за 82 године живота, укључујући и огроман дневник и мноштво писама из кореспонденције коју је водио са широким кругом пријатеља.
Највећи и најпознатији Толстојеви романи су, наравно, „Рат и мир“, где се описује живот у Русији за време рата против Наполеона 1812. године, и „Ана Карењина“, трагедија жене која није била срећна у браку.
Сам писац је, међутим, сматрао да му је највеће дело „Васкрсење“, роман посвећен човеку који због осећања кривице из корена мења свој живот и начин размишљања. Познате су и „Севастопољске приче“, у којима писац наступа као први руски ратни дописник.
Толстој је био и велики филозоф и религиозни мислилац. Његова дела садрже читав универзум. Сазнајте којих десет књига једноставно морате прочитати.
Портрет Ф. М. Достојевског, 1872, Василиј Перов
Третјаковска галеријаЖивот Фјодора Достојевског био је драматичан. У својој 29. години је ухапшен због ширења забрањеих књига и послат у Сибир на робију. Тешке затворске дане описао је касније у делу „Записи из мртвог дома“. Када је изашао из затвора постао је верујући човек и сматрао да само вера може донети човеку спасење (ту идеју видимо у многим његовим делима).
Достојевски је написао пет великих романа који су уздрмали свет: „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Младић“ и „Браћа Карамазови“. Сви они имају веома занимљиву, често детективску радњу, и много психолошке анализе ликова и њихових поступака.
Достојевског су увек занимале највеће дубине људске душе, са свим њеним гресима и мрачним странама. И његови ликови су често веома несрећни, па чак и душевно растројени. Његови „Записи из подземља“ избацују таквог човека у први план.
Портрет И. С. Тургењева, 1874, Иља Рјепин
Третјаковска галеријаИван Тургењев је у својим делима створио или одразио неколико важних смисаоних целина. Пре свега, назив његовог романа „Племићко гнездо“ одомаћио се у руском друштву. То је прича о племићком имању на селу, далеко од града, где је земљопоседник већ изгубио већи део свога богатства. Његова деца и чланови породице као птице напуштају гнездо, али поједини гости, слуге и случајни гости стално свраћају и остају на имању и стварају друштвену атмосферу. У већини Тургењевљевих романа заправо су приказана различита „племићка гнезда“. Сада је то већ препознатљиви израз у руском језику.
Друга важна тема коју је дотакао Тургењев био је проблем „Очева и деце“, како се и зове његов најпознатији роман. Тај вечити проблем генерацијског јаза и даље је веома актуелан. Тургењев је такође истраживао нови тип „сувишног“ човека, нихилисте и атеисте који интелект цени више него осећања и сматра да се разликује од других људи.
И најзад, „Тургењевљева девојка“ је и даље веома познат израз у руском друштву. У многим пишчевим романима, на пример, поред већ поменутих у „Рудину“ и „Асји“, фигурира млада дама која изгледа као да је слаба и крхка а заправо увек испада јача и поштенија од мушкараца.
Тургењев је дуго живео у Европи, па је пружио велики допринос и у упознавању западноевропских читалаца са руском књижевношћу и њеном превођењу на различите језике.
Антон Чехов, 1889.
Public Domain„Сажетост је сестра талента“ – тако гласи најпознатији Чеховљев афоризам. И он је био мајстор кратких прича које су понекад упечатљивије и од појединих великих романа. Чехов је први одбацио пренаглашени драматизам и посветио се свакодневици. Ликови његових прича често се расплињавају у рутини и околностима, не испољавајући никакве личне тежње и амбиције (Овде сазнајте зашто су Чеховљева дела и данас актуелна).
Са друге стране, Чехов је био и сјајан драматург, тако да је и познат пре свега по позоришним комадима који су постављани на сцене широм света. Писао је о гашењу племства као класе, изражавајући осећај да се дојучерашње слуге далеко боље сналазе у животу од размажених аристократа. На неки начин је он предсказао бољшевичку револуцију или бар настанак новог доба.
Иван Буњин, око 1900.
Public DomainБуњин је први руски писац коме је додељена Нобелова награда за књижевност (1933). Главна конкуренција за ту награду био му је совјетски писац Максим Горки. Вероватно је Нобелов комитет из политичких побуда одлучио да награди Буњина, који је емигрирао из Русије у Француску после бољшевичке револуције 1917. године (безумље тог периода и хаос грађанског рата описао је у аутобиографском делу „Преклети дани“).
Шведска академија га је наградила „за стриктну уметничку вештину са којом је наставио традицију руске класичне прозе“. У том смислу можемо рећи да је Буњин био последњи велики руски писац 19. века.
Он је, међутим, отишао даље од својих веома реалистичних претходника. Буњин није залазио у психолошке дубине и није детаљно описивао радњу. Он је користио симболизам, полутонове и наговештаје, дозвољавајући да читалац укључи сопствену уобразиљу. Његова ремек-дела као што су „Митина љубав“ или „Тамне алеје“ чак су и еротична, иако заправо не описују ништа што би заиста имало везе са сексуалношћу. Класична Буњинова повест „Господин из Сан Франциска“ говори о томе како је чак и веома богат и поштован човек заправо слаб када се суочи са судбином и околностима, и колико му је новац безвредан после његове смрти.
Владимир Мајаковски, 1920.
Public DomainПочетак 20. века био је јединствено доба руске поезије. Оно је изнедрило читаву плејаду талентованих песника са читавом лепезом стилова и манира (и звало се Сребрни век). Владимир Мајаковски се истицао чак и у таквој средини. Био је песник-револуционар који је до темеља срушио старе поетске „законе“ и старе класичне риме и ритмове. Мајсторски се поигравао са фразама, структуром и формом стихова.
Мајаковски је био и водећи припадник футуристичког покрета. Био је обузет бунтовничким духом новог доба и хвалио бољшевичку револуцију. Поред тога, писао је стихове за плакате и рекламе, те је тако доприносио и пропаганди.
Био је совјетски „суперстар“, путовао је на гостовања по целом свету (чак и у САД, где је касније рођена његова ћерка, за коју није ни знао). Његов лични живот је био одраз његове „лирике без предрасуда“, јер је живео у љубавном троуглу са својом „музом“ Љиљом Брик и њеним (ни мање ни више) мужем Осипом Бриком (који је Мајаковском био издавач). И не само да је живео, него је и умро на одговарајући начин – извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима.
Михаил Булгаков, 1920-их.
Public DomainМихаил Булгаков је био писац са изузетно великим и свестраним талентом. Тешко је и поверовати да су толико различита дела потекла из пера једног истог човека (по професији лекара).
Списатељски таленат и вештину испољио је још као млади лекар, док је радио далеко у провинцијском селу за време Првог светског рата, и своје радно искуство је описао у „Белешкама младог лекара“. Касније је био очевидац и страхота Грађанског рата у Русији, и у свом роману „Бела гарда“ дочарао је тај хаотични кошмар и последње издисаје старог света. После тога је писао полуфантастичне приче са мешавином науке, медицине и сатире на совјетску свакодневицу... (на пример, „Псеће срце“).
И најзад, „Мајстор и Маргарита“, његово животно дело. Роман у стилу магичног реализма, у коме се описује, са једне стране, како је ђаво посетио совјетску Москву, а са друге, како је Јошуа га-Ноцри (Булгаковљева визија Исуса из Назарета) провео последње дане свога живота... Сматра се да је главни женски лик, који у роману потписује уговор са ђаволом, имао свој прототип у стварном животу, те да је то била Булгаковљева жена, која је, наводно, тајно радила за совјетску обавештајну службу.
Борис Пастернак, 1959.
Public DomainБорис Пастернак је целог живота био познат пре свега као песник и преводилац поетских дела. А онда је написао роман „Доктор Живаго“, који је утицао и на његов лични живот, и на светску књижевност. Књига је била забрањена у СССР-у и први пут је објављена у Италији (ЦИА ју је користила као аргумент у пропаганди против совјетске државе). За тај роман је Пастернак добио Нобелову награду, али у СССР-у је био изложен притисцима и убрзо затим је умро... „Нисам читао Пастернака, али га осуђујем“ – ова фраза из тог периода је у руском друштву постала идиом са значењем врло „идиотске ситуације“.
Књига формално приказује Грађански рат, али је то у суштини роман о човеку, о љубави и смрти, о смислу живота и универзуму. Као такав био је потпуно неуместан у совјетско време, јер не приказује бољшевике у идеалном светлу, него, штавише, говори о томе како су варварски поступали и како су уништавали људске животе.
Роман је први пут званично објављен у СССР-у тек 1988. године, а данас је увршћен у све школске и универзитетске програме као обавезна лектира и проглашен је за један од најбољих романа 20. века.
Ако вам смета што овде нисмо поменули ниједну списатељицу, немојте доносити ужурбане закључке! Имамо неколико чланака на ту тему: о првим дамама руске књижевности, о највећим списатељицама 20. века и о најбољим савременим списатељицама!
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу