Руски цар „са гвозденом маском“: Зашто је Иван VI провео цео живот у тамници?

Животна прича Ивана VI је трагична као живот јунака Александра Диме (оца) у делу „Човек са гвозденом маском“, с том разликом што овај дечак није никада носио маску, него је био жртва интрига на руском двору. Он је готово цео свој живот провео у тамници.

Наша прича почиње у ноћи 25. новембра 1741. године у Зимском дворцу у Санкт Петербургу. Владавина најмлађег руског императора Ивана VI трајала је само годину дана и нагло је прекинута када је Јелизавета, ћерка Петра I, ушла у спаваћу собу Иванових родитеља заједно са војницима из царске гарде.

Портрет Јелизавете Петровне (1709-1762), ћерке Петра I. Александар Рослин, 18. век, Ермитаж, Санкт Петербург

Getty Images

„Време је за устајање сестро!“, викнула је Јелизавета Ивановој мајци, која је била царски регент, а за то време су телохранитељи лојални Петровој ћерки послати да ухапсе Ивановог оца Антона Урлиха, као и самог Ивана.

Јелизавета је забранила телохранитељима да плаше малог императора и зато су они поред колевке чекали цео сат да се дечак пробуди. Дете је заплакало када је отворило очи и угледало војнике.

Император Иван VI Антонович са мајком Аном Леополдовном.

Global Look Press

„Малиша, ти ниси ништа крив!“, рекла је Јелизавета када су јој довели Ивана. Војници нису били толико пажљиви према његовој четворомесечној сестри Јекатерини. Тако су је снажно бацили на под да је девојчица оглувела.

Јелизавета је напустила Зимски дворац држећи дечака у крилу, али није знала шта да ради са њим јер је то дете било једини законити наследник руског престола.

Хапшење Ивана VI (слика из 1850-их).

Legion Media

Епоха дворских преврата

У Русији се 18. век третира као „епоха дворских преврата“. И сам Петар Велики је дошао на власт крајем 17. века после читаве серије бруталних преврата. Он и његов полубрат Иван V су делили престо до Иванове смрти 1696. године.

Старији Петров син Алексеј био је неспособан да влада, и зато је Петар променио правила наслеђивања престола, тј. донео је одлуку да сваки монарх може сам по својој вољи одредити свога наследника.

Прва велика криза је избила 1730. године када је император Петар II (унук Петра Великог) умро не одредивши наследника. После жестоке конфронтације моћна партија на челу са кнезом Дмитријем Голицином је одлучила да круна треба да припадне потомцима Ивана V, брата Петра I. То је значило да би следећа императорка била Ана, ћерка Ивана V. Стога је Петрова ћерка Јелизавета удаљена са двора. Ана је постала императорка 1730. године и одмах се позабавила питањем наследника.

Дете на царском престолу

Портрет императорке Ане Ивановне, Луи Каравак.

Третјаковска галерија

Ана је мрзела сву родбину Петра I, сматрајући да је он неправедно отео власт њеном оцу. Она је 1730. године имала 37 година, и по свему судећи је била нероткиња. зато је одлучила да припреми наследника „уз помоћ“ своје рођаке Ане Леополдовне, коју је 1739. године удала за херцога Антона Урлиха од Брауншвајга. Тако је 1740. рођен Иван VI, месец и по дана пре Анине смрти. Дечак је показан двору и јавности како би се показало да наследник постоји. Млади Михаил Ломоносов му је чак написао оду. Међутим, пошто је дете било сувише мало и није могло да влада, отац и мајка су проглашени за регенте.

Портрет херцога Антона Урлиха од Брауншвајга (1714-1774).

Getty Images

Родитељи су хтели да поштеде дете дворских церемонија, али то није било лако. На пример, француски посланик Шетарди је захтевао је да Иван VI буде присутан на трону док Француз чита званично писмо свога краља. Дете је заиста стављено на трон где се весело играло и чаврљало за време царске церемоније.

Иван VI Антонович.

Legion Media

У таквим околностима су Немци постепено преузели власт у Русији јер су Антон и Ана Леополдовна били сувише неискусни за управљање тако огромном земљом. Права власт је била у рукама грофа Остермана. То међутим није дуго трајало. После преврата 1741. године власт је поново прешла у руке царске породице Петра I.

Нико није смео да изговори његово име

Јелизавета је у почетку хтела да почне своју владавину добрим поступком, тј. да једноставно протера породицу Брауншвајг у Европу. Дворани су јој, међутим, објаснили да законити наследник може постати оружје у туђим рукама и проузроковати нови преврат. Због тога је одлучено да се бивши регенти и дете задрже у Русији, и да буду у кућном притвору у селу Холмогори, близу Архангелска, тј. далеко на северу.

Било је забрањено чак и помињање Ивановог имена. Уништене су све књиге и метални новац са Ивановим ликом, па чак и копије Ломоносовљеве оде. Поседовање таквих предмета 1745. године је већ било третирано као злочин против државе. Чак и у званичним процедурама за документе који се тичу Ивана коришћен је назив „документи под одређеним називом“.

У селу Холмогори су и родитељи и дете држани изоловани у кући, а Иван је држан засебно под истим кровом, мада остали нису за то знали. Ана Леополдовна је умрла 1746. године. Сахрањена је са почастима у Петербургу као члан императорске породице.

„Извесни затвореник”

Шлиселбуршка тврђава.

Solundir

Затим је 1756. године Иван премештен у строги затвор у Шлиселбуршку тврђаву где се о њему говорило као о „извесном затворенику“, а чуварима је било забрањено да разговарају са њим.

Они су имали задатак да одмах убију дечака уколико покуша да побегне, или само затражи да га неко ослободи. Наложено им је да то учине чак и у случају да сама царица изда наредбу о ослобођењу. У суштини, Иван је све време живео као осуђеник на смрт.

Касније су чувари саопштили да је заточеник стално био узнемирен, жалио се да је неко бацио чини на њега и скакао из сна чим би нешто шушнуло.

Сироти наследник руског престола је маштао о одласку у манастир. Очигледно је да су чувари ипак разговарали са заточеником, јер им је било жао што цео свој живот проводи у тамници. И заиста, 16. годишњем дечаку је била потребна помоћ у сваком погледу. Имао је и психичких проблема.

Душевне патње

Императорка Катарина II, Алексеј Петрович Антропов, уље на платну, 1766.

Getty Images

Катарина Велика је 1762. године посетила Ивана у затвору и видела да је он у неком смислу постао душевни болесник, али му није олакшала живот, јер је он имао више права на царски престо него она, а самим тим је представљао опасност.

Ова тужна животна прича се изненада завршила 1764. године када је потпоручник Василиј Мирович учинио очајнички покушај да ослободи Ивана. Заточеник је, у складу са наредбом, одмах убијен, а затим је сахрањен негде у Шлиселбургу. 2010. године се проширила вест да је у селу Холмогори пронађено Иваново тело, али је ту тврдњу одлучно демантовао Институт за археологију Руске академије наука.

Постоји претпоставка да је можда Катарина сама испровоцирала Мировича да ослободи дечака како би несрећни наследник био ликвидиран, али она се не може ни доказати ни оповргнути.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!