Сат који је Лазар поставио у Кремљу. Минијатура у Илустрованој хроници, 16. век.
Public DomainМонах Лазар је био родом из Призрена. Напустио је отаџбину после тешког пораза који су Срби поднели од Турака на Косову 1389. године. Једно време се подвизавао у Хиландару, а затим се запутио у Русију и стигао на двор московског кнеза Василија I Дмитријевича.
Лазар Хиландарац (или Лазар Србин, како су га звали Руси) служио је Богу, а уједно је био и вешт часовничар. Он је по наруџбини руског владара 1404. године направио механички зидни сат који је избијао часове. Постављен је на једној кули Московског кремља.
Први јавни часовник у Русији био је право чудо технике. Прецизно је радио преко двеста година, после чега је уместо њега стављен новији и савременији сат. Нажалост, изум Лазара Србина није сачуван, тако да за њега знамо искључиво захваљујући хроникама.
Трговац, дипломата, тајни агент, војни саветник, државни и јавни посленик – све те улоге је успешно комбиновао потомак херцеговачких кнезова, гроф Сава Владиславић Рагузински, или у руској верзији Сава Лукич Рагузински-Владиславич, један од најближих сарадника руског цара Петра Првог.
Овај талентовани младић се успешно бавио трговином у Истамбулу док му тамошњи руски конзулат 1702. године није понудио да ради против Турака, заједничких непријатеља православних Срба и Руса. Владиславић Рагузински се одлично разумео у спољну и унутрашњу политику Османлијске империје и имао изузетно добре везе широм Европе, тако да је врло успешно снабдевао руске дипломате драгоценим тајним подацима.
Затим се 1708. године преселио у Москву, где је постао царев саветник за југоисточну Европу и конкретно за његов родни Балкан. Сава Лукич је често путовао у Црну Гору и продубљивао контакте са кнежевинама Молдавијом и Влашком. За време Прутске кампање против Турака 1711. године, која се одигравала управо на молдавској територији, он се у својству консултанта „ради саветовања по тамошњим питањима“ налазио у штабу команданта руских трупа Бориса Шереметjева.
Касније је послат у Венецију и Рим да контролише младе руске племиће који су тамо похађали морнаричке и војне школе. У Ватикану је водио преговоре о развоју билатералних односа између Москве и „Свете столице“.
Посебна страница у биографији Владиславића Рагузинског била је мисија у Кину 1727. године, где је он решавао питања трговине и дефинисања граница између двеју сила. Исте године је Сава основао Троицкосавск (данас Кјахта) на граници са царством династије Ћинг, и тај град је био главни центар руско-кинеске трговине све до друге половине 19. века.
„Памтим, памтим тога мог љубазног саборца, бркатог хусара и коњаника са опасном сабљом који се поносио тиме што личи на Петра Великог, са чијим портретом је и умро“ – тако лепо мишљење је чувени војсковођа Александар Суворов имао о Петру Абрамовичу Текелији, српском племићу који је направио сјајну каријеру у Русији.
Првобитно је Текелија служио Хабзбурзима у редовима мађарских хусара, али због притисака које су на њега вршиле мађарске колеге он је 1747. године отишао у Руску империју и тамо ступио у армију у чину поручника. После 42 године службе пензионисан је у чину генерал-аншефа.
Петар Абрамович је учествовао у многим биткама против Пољака, Турака и Пруса, где је у више наврата показао своју храброст и одважност. Међутим, највише је остао запамћен по ликвидацији Запорошке Сече, војнополитичке организације дњепарских козака.
Императорка Катарина II je сматрала да су Запорошци пијанице и грубијани, „штетна руља“ и „политички разнолика и јуродива групација“ која се углавном бавила разбојништвом и пљачкањем. Текелија је у мају 1775. године именован за команданта корпуса, формираног са задатком да ликвидира Сечу коју је тешко било контролисати а која је правила толико проблема.
Текелијина војска је муњевитим маршем пришла станишту Запорожаца и затекла их неспремне. Војсковођа је постигао договор са старешинама и самим тим избегао крвопролиће. Козаци су добровољно предали своју тврђаву, коју је руска артиљерија затим сравнила са земљом пошто су претходно изнети архиви и каса са новцима.
Огњеслав Костовић није напунио ни тридесет година када је одлучио да из Аустроугарске оде у Русију. Овај Србин је 1877-1878. године учествовао у руско-турском рату, и тада је добио чин капетана флоте. Војна каријера га, међутим, није много интересовала, па је одлучио да се посвети науци.
Већ 1878. године Огњеслав Степановић је почео да ради на стварању подморнице. „Риба-чамац“ са једним бродским пропелером била је замишљена тако да прима осам чланова посаде и чак да испаљује 12 торпеда, један за другим. Пројекат није реализован јер је недостајао довољно моћан мотор.
Тада се српски изумитељ окренуо изради огромног дирижабла „Русија“ дугачког 64 метра. Огњеслав Степановић је узео у обзир грешке из прошлости па је конструисао мотор са унутрашњим сагоревањем од 80 коњских снага који у том тренутку није имао конкуренцију у свету. Мотор је направљен и успешно тестиран.
Костовић је у Русији, Великој Британији и САД патентирао свој „усавршени мотор који ради на бензин, керозин, нафту, расветни гас и друге гасове и запаљиве супстанце“. Његов изум је имао широку примену, између осталог и у аутомобилској индустрији.
Дирижабл „Русија“, додуше, никада није полетео. Није било довољно финансијских средстава. Али Костовић није падао духом. Све до смрти 1916. године радио је на новим пројектима, међу којима су били трокрилни авион (триплан), аерохидроплан па чак и хеликоптер.
Легендарни командир Црвене армије, „махнити“ коњаник Алекса Дундић, или Олеко Дундич, како је познат у Русији, био је један од главних протагониста Грађанског рата у Русији и вероватно најпознатији Србин који је у њему учествовао.
Руси су 1916. године заробили подофицира аустроугарске армије Дундића. Он је у руском заробљеништву одлучио да ступи у Српски добровољачки корпус формиран од бивших ратних заробљеника са циљем да се бори на страни Антанте.
У Грађанском рату који је убрзо затим избио у Русији Дундић је стао на страну бољшевика. Борећи се у редовима Прве коњичке армије, једне од најубојитијих оперативних јединица „црвених“, он се прославио испољивши изузетну храброст на бојном пољу.
„То је он, наш црвени Дундич, са још четири друга кренуо у суманути јуриш на Вороњеж неколико дана пре него што ће ’бели’ напустити град. Петорица храбрих су продрли на Проспект Револуције (тада се звао Велика Племићка улица, рус. „Большая Дворянская улица“ – прим. Russia Beyond) и изазвали такву панику као да је у град упао цео пук“, написао је касније Семјон Буђони, командант Прве коњичке армије.
Дундић је погинуо у борби 8. јула 1920. године, у совјетско-пољском рату. „Ко може да се мери са тим јунаком из бајке по ватрености, одважности, доброти и другарској осећајности? То је био лав са срцем драгог детета“ – тако је чувеног коњаника касније описао Климент Ворошилов, његов саборац из Прве коњичке армије који је касније постао маршал Совјетског Савеза.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
