Био је члан нацистичке партије и налазио се на руководећем положају у структури Гестапоа, државне тајне полиције Трећег рајха. Више пута је хауптштурмфирер СС-а Вили Леман за своју беспрекорну службу добијао висока признања од руководства (укључујући фиреров портрет са његовом посветом).
Колеге су Лемана описивале као „добродушног чику“, не слутећи да се ради о једном од најефикаснијих совјетских агената у Немачкој, који је у Москви био познат под оперативним псеудонимом „Брајтенбах“.
Сарадња Вилија Лемана са СССР-ом почела је још 1929. године, када је служио у полицијској управи Берлина. Након што су нацисти дошли на власт наставила се са удвострученим интензитетом.
„И данас сам потпуно убеђен да је 'Брајтенбах' радио искључиво на идејној основи“, сматрао је агент Борис Журављов. „Мада је био професионални полицајац, био је антинациста. Можда баш због тога. Тим пре што је, нашавши се у Гестапоу, изнутра сагледао колико је Хитлеров режим злочиначки, какву несрећу носи немачком народу.“
Налазећи се на челу групе задужене за борбу против комунистичке шпијунаже Леман је упозоравао Москву на хапшења совјетских агената, што је омогућило да се многи од њих спасу. Временом се „Брајтенбахова“ сфера одговорности проширила и он је СССР-у могао да предаје материјале не само о структури и принципима рада тајне полиције, него и информације о немачкој ратној индустрији, па чак и о супертајном програму изградње ракета.
У децембру 1942. године Вили Леман је разоткривен и ухапшен. После саслушања које је водио лично начелник Гестапоа Хенрих Милер „Брајтенбах“ је стрељан. Нико није желео да се чује за срамоту Гестапоа, па је јавности објављено да је дао живот за „фирера и рајх“.
Харо Шулце-Бојзен имао је све могућности да изгради успешну каријеру у нацистичкој Немачкој. Био је у роду са чувеним адмиралом Алфредом фон Тирпицом, а његова жена се дружила са командантом немачког ратног ваздухопловства Луфтвафе и једним од руководилаца Трећег рајха Херманом Герингом.
Управо Геринг је 1936. године помогао Шулце-Бојзену да се запосли у Министарству авијације без уобичајене провере политичке подобности од стране специјалних служби. Наиме, Харо је с тим имао велике проблеме с обзиром да се још као студент отворено изјашњавао против Хитлера.
Када је почео да ради за нацисте, Шулце-Бојзен није променио своје ставове, али је почео да делује тајно. Успео је скупи групу истомишљеника, укључујући његову супругу и људе из разних слојева немачког друштва. Међу њима су биле и његове колеге на високим положајима у Луфтвафе, као што је пуковник Ервин Гертс.
Осим вођења антинацистичке пропаганде Харо Шулце-Бојзен је радио за совјетску службу с којом је успоставио везу средином тридесетих година. Током Грађанског рата у Шпанији агент „Старшина“ је Москви предавао планове немачких војних операција, а касније је СССР обавештавао о стању ваздухопловних снага Трећег рајха. „Тај фанатик је био покретачка снага читаве шпијунске организације у Немачкој“, истакао је у својим мемоарима шеф немачке спољне обавештајне службе Валтер Шеленберг.
Током лета и јесени 1942. године Гестапо је разбио групу Шулце-Бојзена. 22. децембра Харо је обешен у берлинском затвору Плецензе. Сат времена касније гиљотинирана је његова жена Либертас.
Син професора историје Арвид Харнак био је свестрана особа. После школовања на универзитетима у Немачкој, Енглеској и САД, стекао је звање доктора права и филозофије.
Заступајући комунистичке идеале Харнак је 1935. године почео интензивну сарадњу са совјетском обавештајном службом под оперативним псеудонимом „Корзиканац“. Блистава каријера у министарству економије Трећег рајха омогућила му је да Москву редовно обавештава о трговинским односима Немачке са земљама Европе и Азије, као и о финансирању мреже нацистичких агената у иностранству.
Осим тога, Харнак је својим контактима преносио информације о припреми Немаца за рат против СССР-а, о њиховим плановима експлоатације пространих совјетских територија. У томе су му интензивно помагали чланови групе коју је окупио, међу којима су били запослени из највећих немачких предузећа и привредних управа Оружаних снага Немачке.
Групе Харнака и Шулце-Бојзена блиско су међусобно сарађивале и запамћене су у историји под заједничким називом „Црвена капсула“. Тако су у Гестапоу називали све организације Отпора у Европи, које су се у својој борби ослањале на Совјетски Савез.
„Новац за њих није играо важну улогу“, истицао је Шеленберг. „Они се нису борили само против националсоцијализма, у свом погледу на свет су се толико удаљили од идеологије Запада, који су сматрали безнадежно оболелим, да су спас човечанства видели само на Истоку.“
„Корзиканца“ је задесила иста горка судбина као и „Старшину“. Његова група је такође откривена и 22. децембра 1942. године је обешен у затвору Плецензе. Харнаковој супрузи Милдред одсечена је глава 16. фебруара следеће године. Хитлер је њену шестогодишњу казну затвора лично заменио смртном казном.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
