Потрага за изгубљеним Беловођем – земаљским рајем руских старовераца

„Далеко на Истоку, на територији Опоњског (мисли се на ’јапанско’) царства постоји земља у којој људи живе на седамдесет великих и безброј малих острва. Њима владају патријарх и четири митрополита. Они немају световни суд. Народима и свим људима управљају духовне власти“. Тако је почетком 19. века о Беловођу писао Марк, монах из Топозерског манастира (у Архангелској губернији), који је наводно и сам био тамо. Његов текст се звао „Путник илити путоказ у Опоњско царство“.

Долина реке Бухтарме. Првобитно се територија око обала Бухтарме називала Беловодје.

Dmitry A. Mottl (CC BY-SA)

Монах је то место описао као прави рај на земљи. Житељи тог поднебља не убијају и не краду: „Тамо нема пљачкања и крађа, и осталог што је закону супротно“. И мада „су зиме страшно хладне, толико да земља пуца од мраза, а громови и земљотреси су снажни“, Беловође је ипак богато и плодно. „Има свих врста земаљских плодова; рађа грожђе и сорочински просо (пиринач)“, „имају обиље злата и сребра, и веома много драгог камења и скупих перли“. Беловође је затворена земља и ни са ким није у рату, „Ти Опоњци никога не пуштају у своју земљу и ратове ни са ким не воде“.

Доњи ток реке Катун

Malupasic (CC BY-SA)

Беловође су населили прогнани верници. По речима монаха Марка, основали су га хришћани Асирци, који су бежали „од прогона римских јеретика“. „Много је људи отишло бродовима Северним леденим океаном и копном“, и затим су у Беловођу „имали 170 асирских цркава“. Да би остали у Беловођу, сви који су дошли морају се поново крстити, али им је после тога забрањено да га напусте. Марк пише да он то није урадио, али су „два монаха који су били са мном пристали да остану заувек и примили су свето крштење“.

Место заиста постоји, и зато је настала легенда

Легенда о Беловођу се највероватније појавила у другој половини 18. века међу руским староверцима разних групација и „струја“, али је преношена усмено. У делу „Путник“ записана је само једна од варијанти предања. Покровитељ ходочасника Петар Кирилов и монах Јосиф који се помињу у тексту заиста су постојали и живели су у алтајским селима старовераца почетком 19. века. Назив „Беловође“ је такође везан за одређени географски простор.

Ушће река Бухтарме и Барел

alt-fox (CC BY-SA)

После црквених реформи патријарха Никона у другој половини 17. века, које су довеле до раскола у Руској православној цркви, старообредници нису желели да буду заједно са „никонијанцима“ (Никоновим присталицама) па су одлазили у различите крајеве Русије. Најогорченији су отишли иза Сибирске утврђене линије, саграђене ради заштите од номада – далеко иза данашњег Новокузњецка и Семипалатинска, и још даље на Алтај.

Руси који су се населили на неприступачном терену дуж реке Бухтарме и у Ујмонској степи на Алтају добили су тамо назив „каменари“, тј. брђани, јер је у тадашњем језику реч „камен“ коришћена и за планину. „Каменари“ су већином били староверци из Нижњег Новгорода, али су се њиховој заједници придружили и исељеници из разних крајева који су стигли у долину реке Бухтарме.

„Каменари“, староверци са Алтаја

© Е. Э. Бломквист, Н. П. Гринкова, 1927г

Ова област је почела да се насељава током 1720-их. Тамо заиста није било званичне власти, јер се подручје налазило на граници између Русије и Кине, а она тада није била јасно дефинисана. Становници су се бавили ловом, пољопривредом, риболовом и производњом меда, а робу су размењивали са суседима – Казахстанцима, Алтајцима и Кинезима. Када је током 1790-их почело припајање Бухтарминске области Русији и увођење пореза, тамо се налазило 17 насеља.

Почетком 19. века већ више није постојала самоуправа („вольница“) житеља на обалама Бухтарме. Од 1791. године део становништва је ушао у састав Руског царства у статусу „инородних“, тј. неруских народа. Они су плаћали „јасак“ (порез у крзну) и били су ослобођени војне обавезе и обавезног рада. Али такво стање је трајало само пет година. Од 1796. године сви становници дуж Бухтарме почели су да плаћају порез у новцу. Због тога су многи отишли даље на исток и север, на реке Аргут и Катуњ.

Зашто је легенда о Беловођу наставила да се шири?

„Каменари“, староверци са Алтаја

© Е. Э. Бломквист, Н. П. Гринкова, 1927г

Дакле, „Беловође“ је постојало и испоставља се да је легенда истинита! Чињеница је да се до слива реке Бухтарме могло стићи, и некоме је то у 18. веку пошло за руком. Зашто се онда и даље трагало за тим местом?

Када је крајем 18. века у земље „каменара“ дошла царска власт, најватренији од њих су се повукли још даље на исток и поново нестали у планинама. Изгледа да је овај „излазак“ дао нови живот легенди. Уосталом, чак иако је неко стизао до обала Бухтарме, то место више није третирано као „право“ Беловође, јер су у њему већ постојали и порези и световна власт. Значи, требало је тражити даље.

Због тога је у 19. веку легенда о Беловођу постала још популарнија уз помоћ „Путника“, поменутог дела које се ширило у рукописима.

Шефу полиције у Томску 1807. године јавио се сељак Дементиј Бобиљов и рекао да зна велику тајну коју ће открити само у Москви. Када су га одвезли у Москву Бобиљов је испричао да је био у Беловођу и да може да покаже где се оно налази, те да тамо живи неколико стотина хиљада људи које треба учинити грађанима Царства. Бобиљов је за информацију од власти добио 150 рубаља у злату, обећао је да ће учествовати у експедицији, али је са новцем нестао без трага.

„Каменари“, староверци са Алтаја

© Е. Э. Бломквист, Н. П. Гринкова, 1927г

То је једна прича, а има их више. Током 19. века у потрагу за Беловођем у Сибир су се отиснуле групе сељака из Пермске, Оренбуршке и Нижегородске губерније. Трагало се углавном у шумама северно од Томска. Током 1840-их део алтајских „каменара“ је отишао у Кину да тамо тражи Беловође, а неки су га тражили и у данашњој Републици Туви.

Током 1870-их и 1890-их година авантуриста Антон Пикуљски обмањивао је староверце са Далеког истока представљајући се као архијереј Аркадије Беловодски и убеђујући их да је он прави древни православни свештеник и да је рукоположен директно у Беловођу.

Легенда је и дан-данас позната, али су савремени истраживачи били веома изненађени када су интервјуисали староверце у Приморју, потомке бухтарминских „каменара“. Зачудило их што је легенда још увек жива, али их је још више запањила чињеница да су потомци „каменара“ причали о Беловођу као о „праведној и побожној земљи, али су говорили о томе са очигледним скептицизмом“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!