Ватрено оружје космонаута је веома егзотична комбинација неколико алатки. Фотографија из слободних извора.
У реалности, оружје космонаута – троцевни пиштољ који највише личи на скраћену ловачку пушку – није служио за борбу против ванземаљских чудовишта, већ је требало да спасе живот после слетања на Земљу.
У СССР-у нису желели да се томе поклања пажња, али су совјетски космонаути још од Јурија Гагарина летели у космос са оружјем. Члановима космичког одреда припадао је само пиштољ Макарова (ПМ), исти онакав какав су имали и милиционери. Оружје се издавало за случај ванредног приземљења „ради заштите од дивљих животиња и криминалних елемената“. И мало ко је помишљао да замени „космички“ ПМ, све до 1965. када су Алексеј Леонов и Павел Бељајев извршили ванредно принудно атерирање у тајги.
Медвед није друг космонауту
Због специфичности терена, спасилачки тимови нису могли да допру до космонаута. Леонов и Бељајев су били приморани да проведу у тајги неколико дана.
„Хеликоптери су само могли да нас надлећу и реферишу о томе да један цепа дрва, а други их баца у ватру“, сећа се Леонов.
Космонаути су за себе изградили склониште, али су до њих „на грејање око ватрице“ почели да долазе медведи, који су се у марту тек били пробудили из сна и зато били врло гладни и агресивни. Све што су космонаути могли да ураде – то је да пуцају у ваздух, што је изазивало само радозналост животиња које се никад раније нису сусреле са човеком.
„Једино што смо могли да урадимо с ‘Макаровом’, то је било – да се упуцамо“, с горком иронијом се присећа тих дана Леонов. Управо је он иступио с иницијативом да се створи посебно оружје за преживљавање у случају принудних атерирања.
Сан чобана и ловокрадица
Пројект под руководством главног конструктора Тулске фабрике оружја Владимира Парамонова водио се у три правца: револвер, полуаутоматска пушка глатке цеви и троцевни пиштољ. Последњи се показао као најоптималнији за решавање постављених задатака: заштита од „опасних звери и криминалних елемената“, проналажење хране ловом и давање светлосних сигнала визуелног посматрања. Пиштољ је добио две горње хоризонталне глатке цеви ловачког калибра 32 mm и изолучену цев калибра 5,45 mm, смештену испод њих. У борбеном комплету били су специјално израђени меци калибра 5,45 mm СП — П (пушчани), калибра 32 mm СП — Д (сачма) и калибра 32 mm СП — С (сигнални).
Радници фабрике су нови пиштољ назвали „Сан ловокрадице“, али у званичним документима означен је као СОНАЗ (скраћеница која значи: стрељачко оружје са носивом хаваријском залихом).
Званично је СОНАЗ био уведен у наоружање 1986. Исте године је ТП-82 први пут и био у космосу: њиме су били наоружани совјетски космонаути у заједничкој совјетско-француској посади.
ТП-82 је добио врло необичан кундак - мачету. Одвојено гледано, то је била обична мачета за припрему дрва, међутим, на њу се могла навући чврста навлака, а затим је могла да се споји са пиштољем. На тај начин се добијала пушка. Из глатких цеви могле су се ловити зечеви, птице и ситна дивљач, а из изолучених – ирваси, дивљи вепрови и друге крупне животиње. У борбени комплет СОНАЗ улазило је 11 метака СП-П, 10 метака СП-Д и 5 метака СП-С.
Оружје се испоставило на руски начин поуздано. „Сипали смо песак унутар пиштоља, наливали воду, шта све нисмо чинили – и оружје је издржало све“, прича нам Николај Филатов, заменик начелника одељења за припрему космонаута за преживљавање у екстремнин условима ЦПК.
Према његовом сећању, чим су за пиштољ чули казашки пастири, одмах су космонаутима почели да нуде бартер. Давали су цело стадо оваца за ТП-82, а један чобанин је понудио чак и своју жену. Такво оружје су желели пилоти, геолози, истраживачи и ловци. Нешто касније се његов клон ипак појавио – то су пиштољи „Вепар-1“ и „Вепар-2“.
А ТП-82 је израђиван до краја 1980-их. Према званичној верзији производња је заустављена зато што је био произведен довољан број јединица оружја, а по незваничној – финансијски проблеми у периоду после перестројке нису дали фабрици ни времена, ни могућности за израду тако егзотичног оружја.
Може ли се очекивати препород легенде?
Не зна се много о постсовјетској судбини ТП-82. У штампу је 2007. процурела информација о томе да је због истека рока важења метака за ТП-82 командир шестнаесте основне експедиције на Међународној космичкој станици инжењер-пилот Јуриј Маленченко пред полетање на орбиту добио пиштољ Макарова.
Да ли ТП-82 или његов аналог још увек спадају у космички арсенал, не зна се тачно, али је фебруара 2008. познати амерички космички експерт, бивши инжењер НАСА Џејмс Оберг, захтевао да се са МКС уклони руско борбено оружје. Оберг је изјавио да у томе види опасност и сматра да пиштољу није место на орбити, где људи морају да раде у условима великог стреса и психичке напетости.
Руски експерти се с мишљењем инжењера НАСА нису сложили. По речима Јурија Гидзенка, начелника управе за специјалне припреме космонаута у Центру за припрему космонаута, потребно је да постоји оружје на броду, а то је проверено и доказано у пракси. Дакле, судећи по свему, ТП-82 је још рано отписивати из арсенала и уписивати у историју космонаутике.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу