Град је основан на Волги 1135. године. Дванаест година је старији од Москве и током своје историје борио се за статус престонице Старе Русије. Данас је то прилично велики регионални центар са 414 хиљада становника.
У Тверу су се одувек заустављали они који су путовали из једне у другу руску престоницу. Императорка Катарина Велика изградила је путни дворац намењен за одмор у Тверу.
У палати се данас налази галерија слика у којој су изложене збирке уметничких предмета тверских губурнатора са дворских имања национализованих после револуције. Зидове галерије красе радови Алексеја Венецијанова, Констатина Коровина, Аркадија Пластова, Валентина Серова, Михаила Врубеља и других познатих сликара.
Град Ржев удаљен је 120 километара од Твера. У периоду од октобра 1941. до марта 1943. године овде су вођене најкрвавије борбе у Другом светском рату, укључујући и Битку код Ржева (дeтаљније прочитајте овде). Укупно 1,3 милиона припадника совјетске војске овде је убијено, рањено, нестало и заробљено.
У Ржеву је 2020. године отворен меморијални комплекс посвећен војницима палим у тој битки.
У центру композиције налази се 25 метара висока бронзана скулптура совјетског војника, чији се шињел у дну претвара у јато ждралова. То је референца на једну од најпопуларнијих песама о рату „Ждралови“ (стихови Расула Гамзатова, музика Јана Фролина).
Љубитељи одмора у природи бар једном у животу морали би да посете обалу Селигера. У огромном глацијалном језеру, површине 250 квадратних метара, обитава тридесетак врста риба. Рибари овде долазе и лове рибу у свим годишњим добима, било из чамаца, са обале, или зими у рупама.
На кривудавим обалама језера налази се велики број хотела, кампова (али и глампинга), тако да туристи могу да бирају на који начин желе да се одмарају. А из парних купатила се може ускочити директно у језеро!
Једна од знаменитости Селигера је град Осташков, највећи на језеру и притом врло симпатичан. Посебно занимљив је совјетски завичајни музеј који се налази у самој цркви.
Овде се можете провозати ретровозом рутом Селигер-Осташков-Бологоје.
Једна од најпримамљивијих дестинација у Тверској области је Нилова пустиња из 16. века — активни мушки манастир који се такође налази на прелепим обалама језера Селигер.
У совјетско време овде је била смештена и колонија за малолетне преступнике, као и логор за ратне заробљенике, болница, туристички центар.
Према легенди на острву Столобни на језеру се настанио монах пустињак Нил који је постао чувен по својим усрдним молитвима. Говорило се да никаква катаклизма или разбојници не би могли да га иселе са језера. После његове смрти на место на коме је била ћелија почели су да долазе монаси који су на крају и основали манастир. Пре револуције то је била једна од напоштованијих обитељи. На поклоњење моштима светог Нила долазиле су хиљаде ходочасника.
У оквиру пројекта „Русија: 85 авантура“ наши новинари су направили видео снимак у манастиру који можете овде погледати.
У слободно време ручај, пржене котлете пробај, и крени без пртљага, писао је Александар Пушкин који је често путовао из Петербурга у Москву код пријатеља Соболевског.
На иницијативу највећег руског песника „котлети Пожарског“ од уситњеног пилећег меса, пре пржења уваљани у сушене комадиће белог хлеба, постали су главни специјалитет града, остајући и дан-данас његов препознатљив знак.
Град, међутим, није познат само по гастрономији. Некадашњи велики трговачки центар данас се претвоио у мали провинцијски град са импресивном природом на кеју реке Тверце, Борисоглебским манастиром, несумњиво једним од најстаријих у Русији (верује се да је основан 1038. године) као и јединственом дрвеном Старовазнесењском црквом из 17. века.
Једна од најпознатијих знаменитости је потопљени Каљазински звоник. 74 метара висока кула вири из воде недалеко од обале. Туристи које је често фотографишу ни не слуте да се под водом скривају рушевине некадашњег манастира у успону.
Већи део Троицког Макаријевог манастира срушен је 1940. године и светиња се нашла на подручју поплављеном приликом изградње Угличке хидроелектране на Волги и Угличке акумулације. На овај манастир данас подсећа звоник који је недавно реконструисан и окречен, а неким чудом су спасене и фреске из манастира. Детаљније о томе прочитајте овде.
Тешко је поверовати да је ово врело и поточић на Валдајској висоравни место на коме извире једна од највећих река на свету (и највећа у Европи). У близини се налазе капела и мостић са таблом код које се може направити селфи за успомену.
У Русији је однос према Волги увек био посебан, називана је „матушком“, на реци је изграђен велики број градова, она је хранила и данас храни велики број региона у Русији. Зато се на њен извор вековима ходочасти. Још у 17. веку овде се налазио манастир, али је изгорео и није обновљен. А 1912. године изграђен је нови Олгин женски манастир.
Ово место на обали језера Вселуг (данас је то део реке Волге) назива се Тверским Кижијем. Као и чувено острво Кижи на Оњешком језеру Ширков погост је препознатљив по својој Цркви Јована Претече – ремек делу руског дрвеног неимарства. Храм је подигнут 1697. године.
По једној од легенди погост је име добио по браћи Ширков, трговцима који су подигли цркву. Браћа су носила из Новгорода у Москву две икона Јована Претече. На том месту су их спустили и хтели да се одморе, али поново више нису могли да их подигну, па су одлучили да нам том месту саграде цркву без и једног јединог ексера.
Назив града потиче од речи „волок“ (копнена деоница између водних резервоара којом су се бродови вукли - тащили волоком - по земљи). И заиста Вишњи Волочек се налазио на вододелници Балтичког базена (реке Цне) и Каспијског базена (притоке Волге, реке Тверце). За време Петра Великог између ових река изграђен је први вештачки канал у Русији.
Вишњи Волочек је увек био важно место за претовар робе на путу из Москве (и из централне Русије) у Санкт Петербург. Због добре локације овде је увек било много фабрика, од шивара до фабрика за прераду дрвета и производњу стакла. Волочек је поред тога познат и по производњи ваљенки, ту је и музеј посвећен овој врсти обуће и ручном ваљању сукна.
У граду је сачуван велики број старих фабричких зграда, као и кућа богатих трговаца грађених у различитим стиловима. Овде је био сазидан и Императорски путни дворац (сачуван је али са бројним реконструкцијама предузиманим током историје, а данас се овде налази школа).
Село се до 1929. године звало Кузњецово, а потом променило име у част Порфирија Конакова – учесника револуције 1905. године. Ово место познато је по свом фајансу. Фабрика за производњу фајанса у Конакову са радом је почела 1809. године и једна је од најстаријих у Русији. Иако данас више не ради, локални мајстори су на простору фабрике у којој се некада налазила и уметничка лабораторија отворили предузеће и покушавају да обнове овај стари занат.
Савременим туристима, међутим, ово место је познатије као модерна ривијера. Конаково и суседно Завидово данас су пожeљна места за одмор и водене спортове. Врло су популарни вожња на јахтама и вејкбординг, а постоје и бројни хотели и врло популарни глампинзи за одмор. Близина путу М-11 локацију чини врло привлачном, посебно за Московљане који овде стижу за нешто више од сат времена.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
