Зашто је у Руској империји било тако много Немаца?

У Москви се још увек може чути легенда да су многе зграде током 1950-их „саградили заробљени Немци“. Истина је да су до 1950. године сви ратни заробљеници из Немачке већ враћени у отаџбину и да нико од њих није градио никакве зграде, али је поменута легенда популарна пре свега због увреженог става о „немачком квалитету“, а он се заснива на чињеници да су Руси и Немци још од 15-16. века били у извесном смислу „збратимљени“ народи.

Крстом и мачем

Тевтонски витез (лево) и његов брат по оружју (десно).

ünchener Bilderbogen/Braun & Schneider, 1870.

Све је, наравно, почело окупацијом. Још 1147. године, када су руске земље тек почеле да се сабирају а Москва још увек била мала тврђава (мада и прилично моћна), саксонски кнезови су кренули у Вендски крсташки рат са циљем да христијанизују и покоре паганска племена на Балтику. У том походу је учествовала и војска једног руског кнеза, не зна се тачно којег. Руси су тада већ били хришћани и такође су „бацили око“ на Балтик.

Конрад Мазовецки са супругом. Уметничка фантазија Јана Матејка.

Јан Матејко

Када је пољски кнез Конрад Мазовецки у 13. веку затражио помоћ Тевтонских витезова у рату против пруских пагана који су нападали пољску земљу, на тај потез га је наговорила његова супруга Агафја Свјатославовна, Рускиња из рода Рјуриковича. Неколико векова касније Руси су и сами ратовали против Ливонских витезова, који су били огранак Тевтонског реда.

Немци су на Балтику углавном били присутни као владајућа аристократска врхушка и нису залазили у руске крајеве. Када је Москва од 15. века почела да се ослобађа политичке власти Златне хорде и уједињује руске земље, московским кнезовима су затребали искусни ратници, инжењери и научници, а Немци су били чувени у свим тим областима.

„У лов на чинове и срећу“

Василиј III на француској гравири, Андре Тевет.

Public domain

Додуше, када је реч о Немцима у Русији пре Петра Првог, доста забуне уноси чињеница да су Руси тај назив користили и за Французе, Британце, Швеђане, Холанђане и многе друге странце. Само за Италијане је била „резервисана“ посебна реч „Фрјази“ или „Фрјазини“. Сви остали дошљаци из Западне Европе за Русе су били „Немци“, од речи „нем“, тј. онај који не уме да говори (разумљиво). Због тога није лако именовати праве Немце (у данашњем смислу те речи) који су служили на двору Ивана III Великог и Василија III.

Зна се да су московским кнезовима били потребни мајстори за прављење оружја и утврђења, минери и артиљерци, а такође стручњаци за ископавање руде. Познато је да су 1491. године у Русију позвана два немачка стручњака за руде. Они су у Печори пронашли резерве сребра. У Москви није било образованих лекара и апотекара. На дворовима московских кнезова 15. и 16. века живели су лекари Николаус Билов и Теофил Маркварт из Либека.

За време ивана IV Васиљевича у Москви се појавило прво немачко насеље, такозвана Немачка Слобода. Иван је 1551. године послао у немачке земље свог човека, чије презиме је било Шлите, да врбује Немце који желе да живе и раде у Русији. Он је довео 123 човека. То су били лекари и апотекари, теолози и правници, архитекте и клесари, златари и ливничари. Касније, за време Ливонског рата, немачко становништво из градова које је Москва заузела такође се размилело широм руске земље. Поједини немачки најамници су чак постали и веома познати (по злу). Један од њих је авантуриста Хајнрик фон Штаден, који је служио као опричник у царевој гарди.

Насеље Немачка Слобода. Са гравире Хенрика де Вита, почетак 18. века.

Историја Петра Великого, А.Г.Брикнер/Штампарија А.С.Суворина, 1882-1883.

После смрти Ивана Грозног у Русију за време Бориса Годунова долази све више немачких трговаца и појављује се ново немачко насеље на реци Јаузи. Средином 17. века Немаца је било толико много да им је цар Алексеј Михајлович ограничио право куповине кућа од руског становништва јер је страховао да ће предузимљиви и трудољубиви Немци оставити Русе без крова над главом. Немци су живели компактно, у Немачкој Слободи, исповедали су лутеранство и имали своје храмове и празнике. Куће су правили у европском маниру, кровове са косим странама и оштрим врхом, палисаде украшене цвећем, дрвеним павиљонима и рибњацима. Носили су европска одела и живели у западном стилу. Ту је било и Енглеза, Холанђана, Данаца, Швајцараца, Француза и Швеђана, и сви су комуницирали на немачком.

Лутеранска црква св. Михаила. Стајала је на месту центра ЦАГИ (Централног аерохидродинамичког института) на углу улица Радио и Новокирочни сокак. Срушена је 1928.

Archive photo

Чувени житељи Немачке Слободе били су лекар Лаврентиј Блументрост, златар Јуриј Форбос, апотекар Јохан Гутеменш, пастор Јохан Готфрид Грегори, који је пружио велики допринос развоју руског театра, а такође генерал Франц Лефорт који је био родом из Женеве и одиграо велику улогу у руској историји, спријатељивши се са младим царем Петром.

Германофили на руском трону

Франц Лефорт

Вадим Некрасов/Global Look Press

Немац Франц Лефорт и шкотски генерал Патрик Гордон били су најближи и најбољи пријатељи младог цара, који је често свраћао у Немачку Слободу. Петар је од оца наследио љубав и пристрасност према свему што долази из Европе. Он је 1697-1698. био у Великој мисији у Европи, где је врбовао стране инжењере и официре, после чега је Русију преплавио нови талас „висококвалификоване радне снаге“.

Финансиста Хенрик фон Фик, барони Георг Густав фон Розен и Карл Евалд Рене (обојица су били генерали), песник и преводилац Јохан Паус, официр и чиновник (и будући канцелар) Андреј Остерман, гроф Бурхард Кристоф фон Миних, генерал-фелдмаршал и инжењер Георг Вилхелм де Генин, генерал Јохан Вејсбах, генерал Адам Вејде... Сви ти Немци су били пријатељи и сарадници Петра Великог, заједно са њим су утемељили Руску империју и много тога учинили у њену славу. Често су ти људи потицали из прилично сиромашних породица, али су својим делима потврдили принцип кога се придржавао Петар: не порекло и националност, него таленат и заслуге прослављају човека у служењу Русији.

„Императорка Катарина Друга“, Литографија непознатог аутора.

Sputnik

Државни систем који је изградио Петар Први практично је прекопиран са немачких узора. То се посебно односи на Табелу рангова, тј. на списак цивилних, армијских, морнаричких и дворских чинова и звања Руске империје. Зато је Немцима било „мило“ да живе и раде у Русији.

Прослава 250. годишњице Манифеста императорке Катарине II „О позивању страних досељеника“ и 90. годишњице Државног историјског архива Немаца у Поволжју, у граду Енгелсу. Русија, 19. јул 2013.

Николај Титов/Global Look Press

Петрово дело је наставила Катарина Велика, чистокрвна Немица која је дошла на власт најпре као супруга императора Петра III (такође Немца), да би затим услед преврата узела сву власт у своје руке. Она је 1762-1763, чим је села на трон, издала два манифеста у којима је позвала стране колонисте да се преселе у Русију. Свима који су били заинтересовани власт је обећала да ће платити трошкове пресељења. Ти људи су у Русији добијали личну слободу, слободу кретања и вероисповести, били су ослобођени пореза, и што је најважније, нису морали да служе у армији. Немачке кнежевине су у то време непрекидно ратовале, па су Немци бежали у Русију са целим породицама. Катарина их је, међутим, позвала из другог разлога. Наиме, у Русији није било довољно сељака који би обрађивали земљу и хранили војску, па се она надала да ће се колонизацијом ситуација поправити.

Лидија Мертес (лево) из Екибастуза показује Аљони Шмит како се рукује старом преслицом. Немци у Казахстану се труде да сачувају своје народне обичаје.

Николај Кузњецов/TASS

Прва „партија“ колониста, око 25.000 људи, упућена је у Поволжје. Услови путовања су били ужасни, Немци нису били навикли на тако нешто. Сваки десети није стигао на одредиште. И поред тога, ускоро се у Поволжју појавило преко 100 немачких села. Следећи „талас“ емиграције уследио је после манифеста Александра Првог 1804. године, када је император поново позвао Немце на необрађену земљу. У Русији су се током 18. и 19. века појавили поволшки Немци, Немци који су живели на територији Казахстана, у Донском крају, а такође кримски и украјински Немци. Овде су набројане само највеће заједнице немачке дијаспоре. Већ 1913. године је у Руској империји било око 2,5 милиона Немаца, не рачунајући русификоване Немце и њихове потомке.

Свака заједница Немаца у руској дијаспори има свој историјат, своје успоне и падове. У доба СССР-а је у Поволжју 18 година постојала немачка Аутономна Совјетска Социјалистичка Република, а Немци на Криму су 1918. године чак покушали да оснују сопствену државу. Али све су то теме које заслужују посебан осврт. У сваком случају, историја руског народа и историја немачког народа су непрекидно биле у таквом сплету да се једна без друге не могу ни замислити.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!