Префригани Немци у дворским заверама династије Романов: „Похрлили у Русију као смеће из бушног џака“

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Андреј Остерман

Хенрих Јохан Фридрих (Андреј Иванович) Остерман (1687-1847).

Ермитаж

Лукави и амбициозни Вестфалац Остерман почео је своју сјајну каријеру још у време Петра I, али је врхунац доживео после цареве смрти, када је завадио два политичка табора на руском државном врху. Први табор је подржавао Петра II, покојниковог малолетног унука, а други, на челу са Петровим миљеником Александром Меншиковом, „гурао“ је супругу почившег императора Катарину I.

И. Н. Никитин. „Петар I на самртном одру“.

Ермитаж

Меншиков је изашао као победник, и самим тим је фактички стао на чело државе. Он је био наклоњен Остерману, који је својевремено ради Меншикова издао свог другог покровитеља и затим је примљен у Врховни тајни савет (орган који се бавио најважнијим државним питањима) и изабран за васпитача Петра II. После смрти Катарине I једанаестогодишњи Петар је ипак наследио престо, с тим да регент буде Врховни тајни савет. Како би ојачао своје позиције Меншиков је намеравао да уда своју ћерку за младог престолонаследника.

Василиј Суриков, „Меншиков у Берјозову“, 1883.

Третјаковска галерија

Испоставило се, међутим, да је уздизање каријеристе Остермана био погрешан потез. Чим је дошло до захлађења односа са Петром II, а Меншиков се разболео, Вестфалац је заједно са другим дворанима свргнуо свог покровитеља и издејствовао његово протеривање у Сибир. Тако се појачао Остерманов утицај на политику државе, али се уједно распламсала и борба за утицај на младог Петра II. У таквој ситуацији је Немац одлучио да се у Врховном тајном савету не истиче превише, него да вредно ради и да „влада из сенке“.

У круговима дворана и дипломата опрезни Остерман је био познат по томе што се увек правио болестан у шкакљивим ситуацијама. Захваљујући тој тактици успео је да остане на власти када је дошло до нове смене монарха. Петар II се разболео и умро, а Врховни тајни савет је изабрао новог наследника, братаницу Петра I, војвоткињу Курландије Ану Ивановну. Сматрало се да је она личност погодна за управљање из сенке, па су политичари намеравали да ограниче њену власт читавим списком услова, такозваних „кондиција“.

Портрет Петра II, руског императора (1727-1730).

Третјаковска галерија

Остерман је ангажован у састављању тог документа, али је некако успео да се „измигољи“ и да лично ништа не потпише. Немац је заузео позицију посматрача, и добро је учинио. Императорка је једноставно поцепала „кондиције“ и завела аутократију. Тада је Остерман најзад оздравио, а све до тог тренутка се дописивао са њом, а можда јој је чак и тајно помагао у борби за власт.

Ернст Јохан Бирон

Портрет војводе од Курландије Ернста Јохана Бирона (1737-1740). Непознати уметник 18. века.

Рундаљски дворац, Летонија

Владавину Ане Ивановне поједини историчари карактеришу као „бироновштину“, по имену њеног миљеника Бирона. Тај Немац је заједно са императорком дошао на двор из Курландије и током свих 10 година Анине владавине имао је огроман утицај на њу. Она је свог миљеника засипала почастима. Према сведочењу савременика, сва питања у држави решавана су преко њега, док се Ана Ивановна релативно мало бавила царским пословима.

Историчар Кључевски је сматрао да императорка није имала поверења у Русе, и зато је у свом окружењу држала странце: „Немци су похрлили у Русију као смеће из бушног џака, облепили су двор са свих страна, засели свуда око престола, докопали се свих уносних позиција у управи“. Поједини историчари, међутим, сматрају да је верзија о „дивљању странаца“ неоснована, јер су умешни странци долазили у Русију још за време Петра I.

Луј Каравак, „Портрет царице Ане Ивановне”, 1730.

Третјаковска галерија

Многи оспоравају и Биронову моћ, тврдећи да је сву власт заправо имао Остерман, а поред њега и Миних, такође Немац. Остерман је и даље био близу престола. Добио је титулу грофа, фактички је руководио спољном политиком, а Кабинет министара уз његову подршку и стално чланство постао је врховни орган власти у држави.

И поред свега, када се Ана Ивановна разболела, управо је Бирон именован за регента уз њеног наследника Ивана Антоновича, који је тада био још беба. Неки су писали да је Бирон на коленима молио императорку да му додели тај статус, јер се плашио (не без разлога) да ће лоше проћи после њене смрти, имајући у виду своје многобројне непријатеље на двору.

Кристоф фон Миних

Генерал-фелдмаршал гроф Бурхард Кристоф фон Миних, Хајнрих Бухолц.

Ермитаж

Каријера олденбуршког инжењера Миниха кренула је узлазном линијом још за време Петра I. За владавине Петровог унука Петра Другог Миниху је поверено управљање Петербургом, где се он показао као одличан администратор. На све начине је подржавао град који у оно време није уживао статус престонице. Затим је добио титулу грофа и постао генерал-губернатор Ингерманландије, Карелије и Финске.

За време Ане Ивановне Миних се зближио са Остерманом и Бироном, после чега је његов утицај на двору порастао. Постао је генерал-фелдмаршал, стао на чело Војног колегијума, спровео неколико реформи у армији и добио низ награда као војсковођа који је учествовао у неколико ратова. Међутим, тај „тријумвират“ брзо је пропао у ривалству и борби за царичину наклоност, кад су тројица Немаца почела да кују завере један против другога.

После смрти Ане Ивановне дошло је до новог преврата, изазваног узајамном мржњом Миниха и Остермана, као и њиховом завишћу према Бирону. Наиме, само недељу дана након Анине смрти Миних је организовао заверу. Завереници су ноћу буквално извукли регента из постеље и предали власт престолонаследниковој мајци Ани Леополдовној. Бирон је првобитно осуђен на черечење, али је на крају осуђен на доживотно прогонство и послат у Сибир.

Миних се одрекао свих функција. Сматрао је, по речима историчара Николаја Павленка, да му нови владари нису довољно захвални па је поднео оставку, очекујући да ће га Ана Леополдовна молити да остане. Преварио се, јер није рачунао на Остерманово уплитање. Тако је Вестфалац остао последњи члан тријумвирата који је очувао свој положај у подножју руског престола.

Идеализовани свечани портрет Јелисавете Петровне, Шарл ван Ло.

Петергоф

Али не задуго. Прошло је тек нешто више од годину дана и на власт је дошла Јелисавета Петровна, ћерка Петра I и Катарине I. Остерман и Миних су изведени пред суд и осуђени на смрт, с тим што је обојици та казна замењена заточеништвом.

Да иронија буде већа, Остерман је послат у Берјозово, где је он својевремено заточио Меншикова, а Миних у Пелим, где је захваљујући њему био заточен Бирон. Остерман је умро у заточеништву, а Бирон и Миних су после извесног времена рехабилитовани. Миних је чак стигао да узме учешћа у још једном дворском преврату. Додуше, на погрешној страни – подржао је Петра III, над којим је однела победу његова супруга Катарина II.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!